-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

Nas za nos vu­ku i ko­rum­pi­ra­ne bri­se­lo­kra­te i ko­rum­pi­ra­ni mi­lo­gor­ski i srp­ski po­li­ti­ča­ri. Na­rav­no, ko­rup­ci­ja ni­je sa­mo ka­da se do­bi­ja­ju „na­ru­kvi­ce“, već i ka­da ne­ko­ga po­sta­ve za mi­ni­stra, iako je na stra­nom plat­nom spi­sku, za pred­sjed­ni­ka vla­de, iako je kri­mi­na­lac ili ve­le­i­zdaj­nik, ko­rup­ci­ja je i da se ne če­ka na red kod lje­ka­ra, da se upi­še di­je­te na fa­kul­tet, ako je is­pod cr­te, itd. Ko­rup­ci­ja je ka­da ame­rič­ki am­ba­sa­dor Gel­brajt dâ u ke­šu jed­nom ,,go­spo­da­ru’’ dva mi­li­o­na do­la­ra u Her­ceg No­vom, a dru­gom 400.000. Ko­rup­ci­ja ima ra­zna li­ca, a ko­rum­pi­ra­ni sa­mo Ja­nu­so­vo li­ce ili, što bi na­rod re­kao, spo­lja gla­dac - iz­nu­tra ja­dac.
Ko­rum­pi­ra­ni po­li­ti­ča­ri su po­li­tič­ke pro­sti­tut­ke. Pro­da­ju se za sve i sva­šta, a ovi na­ši pro­da­ju i ze­mlju ni­za­šta. Pre­go­vo­ri sa EU su ogle­da­lo po­li­tič­ke ko­rup­ci­je i pro­sti­tu­ci­je na­ših po­li­ti­ča­ra. Na­rav­no, sa nji­ma „pre­go­va­ra­ju“ evrop­ski ma­kroi. Ko­rup­ci­ja i li­ce­mjer­je idu za­jed­no, pa su ti pre­go­vo­ri i li­ce­mjer­ni i ko­rup­ci­o­na­ški. Li­ce­mjer­je je da mi že­li­mo u EU. Ni­je tač­no. Bri­sel i Va­šing­ton su na­re­di­li svo­jim po­li­tič­kim ma­ri­o­ne­ta­ma kod nas da tra­že pri­jem. U pro­tiv­nom, ne­će bi­ti vi­še na vla­sti, re­ci­mo go­spo­dar i go­spo­dar­čić!
A ka­da u toj ne­ča­snoj igri na­še ma­ri­o­ne­te iz­vrg­nu ru­glu čak i nji­ho­vi stra­ni men­to­ri, pre­go­vo­ri sa EU po­sta­ju la­kr­di­ja­ška pred­sta­va. Po­sled­nji pri­mjer sa go­spo­dar­či­ćem je am­ble­ma­ti­čan. Na­i­me, go­spo­dar­čić ni­je imao na umu da mo­ra da po­sta­vi pa­met­no pi­ta­nje, ako že­li pa­me­tan od­go­vor. To se vi­dje­lo u slu­ča­ju Vu­ka Je­re­mi­ća ka­da je po­sta­vio glu­po pi­ta­nje Me­đu­na­rod­nom su­du prav­de, a on­da je ci­je­la Sr­bi­ja do­bi­la po no­su. Slič­no se i sa­da de­si­lo. Umi­sliv­ši da pred­sta­vlja ne­ka­kvu lič­nost u me­đu­na­rod­noj po­li­ti­ci, a ne ma­ri­o­ne­tu, go­spo­dar­čić je tra­žio da mu Bri­sel ka­že ka­da će Sr­bi­ja ući u EU. Bri­se­lo­kra­te vi­de da je deč­ko ili pro­lu­pao ili je ne­va­spi­tan, jer ina­če ne bi po­sta­vljao to pi­ta­nje na ko­je mu je već mno­go pu­ta od­go­vo­re­no i za ko­je svi zna­ju od­go­vor. Ipak, od­go­vo­rio mu je Do­nald Tusk, pred­sjed­nik Evrop­skog sa­vje­ta. Go­spo­dar­čić taj od­go­vor ova­ko ko­men­ta­ri­še: „Na ne­ka od mo­jih pi­ta­nja o vre­men­skom okvi­ru za mo­gu­će član­stvo Sr­bi­je u EU ču­li smo sna­žnu pre­da­nost Tu­ska o nji­ho­voj od­luč­no­sti da ako mi ura­di­mo svoj po­sao po­sta­će­mo dio EU...“ Po­što deč­ko ni­šta ne ra­zu­mi­je, nje­gov men­tor je mo­rao da mu ja­sno i gla­sno ka­že: „Za me­ne je kraj igre i di­ja­lo­ga uslov za pu­no­prav­no član­stvo Sr­bi­je u EU“.
Da­kle, ka­da Sr­bi­ja pri­zna ne­za­vi­sni Ko­smet, bi­će kraj igre i di­ja­lo­ga sa Pri­šti­nom. Ja­sni­je ne mo­že bi­ti. Po­što je to već vi­še pu­ta re­če­no i to mno­go la­pi­dar­ni­je na ra­znim ni­vo­i­ma EU, ni­je ja­sno je li go­spo­dar­čić noj ili po­li­ti­čar? Jer, ako Sr­bi­ja ne­će ni­ka­da pri­zna­ti ne­za­vi­sni Ko­smet, če­mu ta la­kr­di­ja sa evrop­skim pu­tem? Oni ne­će pri­mi­ti Sr­bi­ju bez tog pri­zna­nja. Zna se če­mu ta „igra“ slu­ži Va­šing­to­nu i Bri­se­lu, a na­ža­lost zna se če­mu slu­ži i Sr­bi­ji. Je­di­no go­spo­dar­čić to ne­će da zna, jer bi se on­da Bri­sel od­mah sje­tio (i to je ko­rup­ci­ja – da se ne sje­ti) ka­ko je pri­je­tio da će le­tje­ti sto mu­sli­man­skih gla­va za jed­nu srp­sku ili one gra­ni­ce Sr­bi­je sa Vi­ro­vi­ti­com. Da­kle, ta „igra“ slu­ži Va­šing­to­nu i Bri­se­lu da spri­je­če stvar­nu ne­za­vi­snost Sr­bi­je i nje­no okre­ta­nje pri­rod­nom sa­ve­zni­ku Ru­si­ji, jer se bo­je pri­bli­ža­va­nja Mo­skve i Be­o­gra­da vi­še ne­go đa­vo­la. Dr­že­ći Sr­bi­ju na vječ­nom pu­tu ka EU s na­mje­rom da je ni­ka­da ne pri­me, oni že­le da spri­je­če to pri­bli­ža­va­nje. Sr­bi­ji taj put sa­mo šte­ti, ali ga go­spo­dar­čić si­lom na­me­će na­ro­du, jer je je­di­ni na­čin da on bu­de na vla­sti po­dr­ška stra­nih men­to­ra.
Vri­je­me je da i na­rod ka­že svo­ju na re­fe­ren­du­mu, ali se go­spo­dar i go­spo­dar­čić pla­še da ih ta­da na­rod ne po­vu­če za nos.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)